На мрежњачи сваког ока налазе се три врсте чепића, осетљивих на дуге, средње и кратке таласе светлости — отприлике на црвену, зелену и плаву. Мозак не добија «боју» готову: он упоређује сигнале трију врста чепића и тек из тог односа израчунава нијансу. Управо зато је опажање боја пре рачунање него мерење.
Здраво око разликује око милион нијанси, али не равномерно: на зелено-жути део спектра осетљивији смо знатно више него на љубичасти. То је последица еволуције — преци који су боље разликовали зреле плодове међу лишћем имали су предност.
Око осам одсто мушкараца и пола одсто жена има неки облик измењеног опажања боја. Најчешће варијанте су деутераномалија и протаномалија, код којих су зелени или црвени чепићи померени по осетљивости. Оштра несразмера међу половима објашњава се тиме што одговарајући гени леже на X хромозому.
Раширена грешка је замишљати далтонизам као потпуно одсуство боје. У стварности потпуна ахроматопсија јавља се изузетно ретко. Људи с измењеним видом за боје виде боје, само им се неки парови нијанси стапају — на пример маслинаста и смеђа или ружичаста и сива.
Тест у коме треба поређати узорке по глатком прелазу потиче од методике Фарнсворт–Мансел, развијене четрдесетих година. Осетљивија је од сличица с цифрама, јер проверава не постојање поремећаја него финоћу разликовања — зато и здрави људи ретко добијају савршен резултат.
Резултат приметно зависи од тога како је подешен ваш екран, да ли је укључен ноћни режим и какво је осветљење у соби. Топло светло лампе помера опажање ка жутом. За поштен резултат искључите филтере плаве светлости и гледајте у екран управно, а не под углом.